Dve Marije

petak veče.. u gradu vazduh ispunjen obećanjem.. crvena svetla seoskog velegrada, kratke suknjice, pivo u ruci muškarčina, ali nežnih i osetljivih, željnih da budu osvojeni.. sve se nešto izmešalo.. čekaj..

u sobi, mrak.. skoro.. četiri sveće svetlucaju, jedna miriše na vanilu i ispunjava nosnice mirisima detinjstva, nečeg dragog i poznatog.. peta, velika okrugla bela gori nad njima, na gvozdenom tananom postolju..

obožavam sveće.. mrak, samoću, tišinu.. i tihu muziku da je ocrta.. žene, pevaju mi večras.. trenutno šinejd, pre nje, madona, kejt, pidžej, tori, madre, vega, kim.. volim ih, zahvalna sam im večeras.. jer su tu, samnom.. predamnom večnost.. i ova kuckalica, samo za mene.. da odem negde i sakrijem se? da zametnem tragove, da počnem iz početka.. ma ne mogu. dobro je ovde. ovo, sam ja.. ne treba bežati...

topla čokolada kao u planinama andore pokrivenim snegom.. da li se mladost ikad igrala u meni? da li osećam žal za vremenima koja su zauvek prošla? ne.. samo iz jednog razloga.. dala sam najviše što sam mogla.. uvek.. nakon svakog takvog čina, trebalo mi je povlačenje u sebe.. povlačenje crte između mene i sveta..

oduvek sam bila takva..
kad sam bila mala igrala sam se tako da bih uvek jasno ocrtala svoju teritoriju, svoju "kućicu" u kojoj sam se osecala opušteno i sigurno.. pustim te unutra samo ako ja to hoću. nema da mi tu upadaš kako se tebi ćefne.. ovo je moj svet, napravljen da meni prija.. mama se uplašila od takvog ponašanja pa zvala psihologa da me posmatra.. umirila se kad joj je taj rekao da je to znak (da sad ne kažem čega).. kako je to glupo.. ne znam..

uglavnom, oduvek sam gde god bila, težila tome da napravim sebi neku "atmosferu koja bi mi bila ugodna.. kao da su mi nervi non stop na nekoj granici, pucanja šta li, i to mi treba da ne bih završila u ludari.. da ne bih prsla načisto, kao što neko nazva svoj blog ovde činimise..

nisam bila od ovog sveta.. nisam ni sad, i kako stvari stoje, sve mi se manje čini da ću ikada biti.. sem toga, vremena je sve manje.. tog nepostojećeg nepostojanog vremena, čija me ruka neumoljivo zakucava za zemlju .. jednom će joj uspeti, ne bežim od toga, može. što se mene tiče, može i odmah. ma da vas ne lažem, moglo je i odavno.. čemu sve ovo.. davno jako davno sam pisala u nekim sveskama. uzmi me. samo me nemoj dugo mučiti. molila bez uspeha, još uvek mrdam jebi ga.

this is not my world.. svet u kome je bolje lagati, biti lukav, pretvarati se, krasti tuđe energije i živote, podređivati umesto služiti, naređivati umesto slušati, povređivati da ne bi bio povređen, biti onakav kakvim te hoće a ne onakvim kakav jesi, stavljati svaki dan srećnu masku na lice jer ako nisi hepi odmah si nesposoban u najmanju ruku, a to je tako aut, da svi su jebenodobroihepi, upravo su se vratili sa najjebenijeg najboljeg vikenda na svetu, koji su proveli pržeći neke životinjske leševe i ubijajući i ono malo savesti litrama i litrama alkohola.. ma daj, mani me bre..

pizdim na takve stvari..

na male jajare, doušnike koji svojim izveštavanjima čuvaju svoje jebeno bitno mesto u nekom filmu koji režira neko kom se iskreno rečeno jebe i za tebe i za mene, i gleda samo neke brojke, samo nule iza cifre, koliko ih je.. e.
ya y basta.

razmišljam, da budem ovde još par godina, i da onda batalim ja lepo sve ovo.
da odem negde u pizdu lepu materinu konačno za svoju dušu, moram da smislim nešto jer ne mogu da vidim sebe daživim ovako prazan život crnčeći za drugog koji će da me posisa mnogo pre nego što stignem do penzije. ma nema šanse.

možda se vratim i u srbijicu. nije da mi nije prošlo kroz glavu. tamo su moji prijatelji, hvala bogu ima ih mnogo, moja porodica, grad koji volim i koji znam kako diše, kakav mi neće postati ni jedan drugi grad, nikad.
za koju godinu dakle.. tri četiri, koliko da uzmem taj jebeni pasoš.

a ne znam ni koji će mi. više mi se spizdila i ta jebena evropa sa svojim dozvolama vizama i sviranjima kurcu. kao uhvatili su boga za muda pa ne puštaju. ma nosite se bre.

ne, nisam pijana. možda bi bilo bolje da jesam. ali ja sam mazo tip, volim da se mučim. nema anestezije.. sve strogo na živo. pa seci brate.

ko je dovde stig'o, samo da kažem, svaka čast. nema ništa veselo večeras ovde. nemam ni lavor da ponudim ako zatreba. može se ići na druge blogove. gde svi sve znaju, gde su zaljubljeni do ušiju i lete u nebo (cenim to, da me neko ne shvati pogrešno, samo pišem šta god mi dođe a besna sam da, i razbila bih svet od šale da je samo slučajno od stakla i te fore) dakle, šta, gde sam stala.. nem pojma. bolje da stanem ovde. ili?

što reče onaj malnar, evo sad vam je vreme da prebacite na drugi kanal, jer ja sam u kurcu, lepo reko čovek srpski :d

e..

završila "ljubav" od toni morison. nemam pojma šta je ta žena htela da kaže. al obzirom da sam kako rekoh mazo, lepo sam pročitala sve od reči do reči. pa mislim, okej, originalnost pisanja i sve to, al nemoraš sestro da gnjavis namerno nerazumljivim nazovi "stilom". kao ako ukapiraš u do jaja si, ako ne ukapiraš, e onda mora da si neki ne dorastao zadatku. ma da.

i tako.
ako sad stisnem ovo da se objavi, svaka meni čast.
ako mi zatvore blog i banuju me zbog psovki, pa okej, biće, sama si to tražila.
jel neko mislio da sam ja neka fina?

eto, zajebo se, sad ima vise nego dokaz da jeste. ha.

ajd ćao.

stigo mi neki sms, idem da vidim ko je.